Bezgrešno začeće

U narodu se čulo za mit o bezgrešnom začeću. Well, a šta je toliko posebno u bezgrešnom začeću da ga gledaš tek u nekom mitu?

Toliko je začeća iz trena u tren, da li su bezgrešna?

Jesu li bezgrešna, čemu li onda mit o sveprisutnom?

Nisu li bezgrešna, kakva onda jesu? Pogrešna, grešna? Šta je greh, gde je greška u začeću bilo koga od nas? Ne vidim grešku, ne vidim greh.

Mir na Zemlji

Zamisli da nema zemalja, nije to baš-baš teško. Nema za šta ubiti niti mreti, a nema ni religije. Zamisli da svi ljudi žive život u miru… (John Lennon - Imagine)

Zamisli da nema zemalja, nije to baš-baš teško. Nema za šta ubiti niti mreti, a nema ni religije. Zamisli da svi ljudi žive život u miru… (John Lennon – Imagine)

Evo jedna priča. Sličnih je mnooogo ;-)

Rođen u nekom srećnom trenutku. Uskoro i škola, gde rekoše da su u zemlji koju zovu Jugoslavija, a da ona u stvari ima neko mnogo duže ime koje mističnije zovu SFRJ. Nakon desetak osnovnih godina škole trenutak je da se ide u još škole, srednjije, biraj sada šta bi da radiš pa tako se i školuj. Biranje, izbiranje… Škola je lagana, inače, ali izgleda da to nije bitno. Bitno… su neke veze, neko te veze da te veže negde i sve sjajno i bajno. Baš je bezveze. A bezveze, bez veze… Nudi li neko posao, siguran? – Da, vojska. Za vojsku, vojna škola. I ona ima dugačko i bolje poznato mistično ime, TŠVU. I, tamo društvo iz vascele Jugoslavije. Lepo zezanje, nekome i školovanje. I… tome dođe kraj… A tad je došao momenat… Paaa, neke tamo malokomeznane je žuljalo to SFRJ, pa rekoše da hoće da nešto od toga bude zemlja drugog lepšeg imena, to su i želeli ili pak nešto potpuno drugo. Dogovarali su se kako su znali i umeli, tako se ta Jugoslavija čapkala i usput menjala ime, ono dugačko, dobijala nove mistične skraćenice… a na kraju nestade. Ostade recimo 6 zemalja ponosnih imena, svaka sa svojim parčetom zemlje, vode, vazduha i svetla, sa svojim večito zahvalnim ljudima koji klanjaju svoje živote zemlji koja ih je rodila i sačuvala od dušmanskog gneva. I prolaze… godine. Drušvo iz TŠVU sada je iz mnoštva zemalja, okupi se negde na Zemlji i veselo proslavi.

Da li je baš-baš teško da zamisliš da nema zemalja?

Država je neki oblik organizovanja društva, u savremenom trenutku debelo prevaziđen. Ljudi nisu organizovani isključivo u okviru države, granice ne postoje da se ljudi spoje i zajedno rade. Zahvaljujem i Svetom Internetu koji omogućava da ovo bude očiglednije svakoga trenutka – ljudi vide jedni druge, prepoznaju zajednička interesovanja bez obzira čijim matičnim brojem su žigosani, diskutuju, zezaju se i rade zajedno.

Države su površine ograničene umišljeno iscrtanim linijama na mapi Zemlje. Nevidljive linije na Zemlji ne postoje, to što ćeš možda zaraditi metak ako šetaš preko umišljene nevidljive linije tek je deo tradicionalnog nasleđa koje tvdi da si nečije vlasništvo. Nekad je neko polagao zakletvu zemlji čije je vlasništvo da će da gine i ubija za nju, bez prava drugačijeg izbora. Nema li zemalja, nema ni ovog besmisla. A religija? Vrlo slična stvar, kaže da je čovek njeno vlasništo, ko-nije-s-nama ko-zna-s-kime-je i nije mu verovati, blah…

Neka i postoje dok se i formalno ne razmontiraju, do tada im samo ne dajmo važnosti na koji su navikli, to će im pomoći da se pristojnije upokoje.

Mir je uvek i svuda, pa i sada i ovde.

Živimo za danas, ili tamo neki… raj, pakao, štogod

Zamisli da nema raja, lagano je pokušaš li. Nema pakla niže nas, samo nebo iznad nas. Zamisli da svi ljudi žive za danas... (John Lennon - Imagine)

Zamisli da nema raja, lagano je pokušaš li. Nema pakla niže nas, samo nebo iznad nas. Zamisli da svi ljudi žive za danas… (John Lennon – Imagine)

Svako od nas ima sposobnost da deluje, na taj način smo sklopljeni, tu su nam oruđa – noge, ruke, jezik i još ponešto što sami spravimo ili nađemo da nam pomogne u daljem radu.

Šta da se radi?

Postoji knjiga, koju sam svojevremeno pročitao, u kojoj se kao lajtmotiv provlači pitanje “Šta da se radi?”, čija je radnja zasnovana na činjenici da odgovor na pitanje nije jednoznačan i da izbor delovanja može da uputi na različite strane. Šta da radim? Pročitao bih je ponovo, zaista da, ali nije mi pri ruci, tako da to može da mi bude opcija tek kad mi bude dostupna, pa biram da zasad samo pišem nešto, to mogu.

Ako već pišem, na kom jeziku ću to da činim? … Znate, postoji na svetu prilična količina jezika, tako da ovo pitanje izaziva veliku nedoumicu, koji odabrati, zašto… Recimo, može na japanskom – upravo slušam i dugometražni crtani film koji je originalno sinhronizovan na japanski. Ipak, za taj izbor postoji začkoljica – ne mogu da se pohvalim da poznajem taj jezik toliko da mogu nešto smisleno da napišem koristeći ga. Ovo ne isključuje da ikada pišem nešto na japanskom, ali sada nije prihvatljiva opcija. Tako da, eto, pišem na ovom jeziku – maternjem – tako se i blog zove i sve se lepo uklapa.

Na tragu ovih primera, izbor šta-da-se-radi je ograničen dostupnim i poznatim. Granice je moguće prelaziti, to nije isključeno, potreban je samo razlog zašto. Uopšte, iza svakoga izbora šta-da-se-radi postoji i zašto-baš-to i ima svoje eto-baš-zato, iako teško da bismo baš uvek bili kadri da obrazložimo taj odgovor.

Svet dostupnosti je ono čime su nas čula kadra obavestiti i omogućiti umu da to prepozna i uklopi u poznato i naučeno, to je baza iz koje se traži odgovor na šta-da-se-radi. Svet poznatog i naučenog oblikuje zašto-baš-to za sve što se umu može učiniti kao moguće delovanje i – konačno – čini se izbor tamo gde eto-baš-zato dobija najveću vrednost.

Da li je devojčica u snu govorila nepostojećim jezikom?

Da li je devojčica u snu govorila nepostojećim jezikom?

Pročitah, već poodavno, kako je jedna devetogodišnja devojčica govorila u snu, ali ne sopstvenim maternjim jezikom već mnogo čudnije, na dijalektu malo poznatog zabačenog sela iz XVI veka iz neke udaljene zemlje, što je potvrdio i cenjeni stručnjak upoređivanjem s postojećim audio zapisima iz tog perioda… Ah, ajajajaaa ;-)

Dostupne su nam mnoge pojave, koje vidimo na način na koji smo u stanju da ih razumemo. Kako ih razumemo, tako ćemo viđenom pridavati važnosti i odlučiti hoćemo li i kako reagovati na to. Da li je devojčica govorila nepostojećim jezikom? Imamo i dokaz – potvrda stručnjaka, audio-zapisi… A?

Neko je takođe nekada i rekao kako postoje neke stvari, između ostalog, da postoje raj i pakao. I da ovaj život, što živimo, je tek predigra za pravu stvar na fajrontu – nečiju odluku gde dalje, sad kad smo eto baš baš mrtvi, da li tamo ili onamo, pravac raj ili pakao. I da, vidiš, to zavisi od toga što radiš sada. I da nije-svejedno gde ćeš tako mrtav da putuješ, jer je tamo tako i takvo, a onamo onako i onakvo, pa di bi ti više voleo da se veselo mrtav smestiš? Da li u sjajno nezamislivo fenomentalni raj ili bljakavo bljakav pakao, e?

Neko je to rekao, neko je to čuo, pročitao, whatever, te reče – Da, u redu de… A sad, pošto ja hoću tamo a neću onamo, daj vamo taj priručnik za ulazak u raj i pakao, da vidim šta da radim. Ako radim po priručniku idem garant tamo pa je moj život ispunjen svrhom – ko još ne zna – svrha života je da se na kraju ode tamo… Ali avaj, ups, ovaj priručnik malo tesan i još manje zbunjujuć, tek desi se da uradiš i ponešto za onamo, ajoj avaj, kuku li riku, šta sada kada pogreših grešan greh ja jedući grah?

Neko čuo isto ono prvo, te samo u sebi kratko reče “blah” i nastavi dalje…

Neko je zapevao – Zamisli da nema raja, lagano je pokušaš li… Ovo sada je kejsstadi (case study) analize otpevane pesmice. Meni je tu najinteresantniji momenat što pesnik tvrdi da je lagano učiniti to što traži da zamisliš. Izgleda da je lagano – recimo – zato što su taj raj i pakao tek nešto što o čemu imaš prilike da čuješ da se priča kako postoji ali su kao ekskluzivni prostor za mrtvace nedostupni za nas nazovi žive. Baš zato je i izuzetno izazovna profesija posrednika između sveta živih i mrtvih, ovi medijumi, dovuku lepo duše mrtvih da ćaskaju sa živima i kažu ponešto o iskustvu one strane krajnjeg odredišta. No, zamisli, da nema nečega što ne vidiš i što niko drugi ne vidi, bilo šta, lako li je, teško li je? Ako je teško, udahni duboko, pođi negde dalje, napravi pauzu od nedelju dana i onda nastavi ovde s čitanjem…

Za šta živimo ovaj život? Pesnik kaže – za danas. Jeste li proživeli dosad neki dan a da to nije bio današnji dan? Mislite li da ćete doživeti neki dan koji neće biti danas? Verujem da ne. Da li je danas upravo sada, da li je danas upravo uvek? Pa – jeste.

Pa, ako je za promenu, živimo ovaj život za danas, da bude baš baš super :-)

Novo društvo

Ilustracija preuzeta sa FB stranice "Projekat: Građani imaju moć - 99% Srbije"

Istaknuto je kako postoji stvaralačka snaga naroda i da narod može da stvori promenu. Pominje se i novo društvo van sistema i da u sistemu ne mora da se učestvuje. Moj utisak da je novo društvo postoji i da slobodno može da se razvija.

Sad, eto zadao sam temu sebi da pišem o savremenom društvu, a nisam ni približno neki priznati stručnjak niti četvt-priznati upućenik u tematiku, jesam tek neki začuđeni posmatrač sa strane koji godinama ne uspeva da prokljuvi zbog čega se prilično-opšte-poznati model društva ponaša po naizgled apsurdnim obrascima. Tako – ko nešto ovde pročita, nije u obavezi da izlaganje uzme za ozbiljno, iako uz samo malo truda može da nađe bar nešto sa čime može da se složi.

U startu ću da krenem od nagađanja definicije društva, recimo, zajednica ljudi koji dele svoj rad i proizvode rada. Ovo garant pogađa makar delić tamo neke knjiške deklaracije, pa ajd dalje…

Pitanje “zašto postoji” može da ima vrlo jednostavan odgovor, recimo, da čoveku bude lakše da ostvari svoje životne potrebe.

Šta su potrebe? Pa ono, da može čovek da diše bre, da može da se kreće i da radi, da se prehrani i da odmori, pa da nastavi dalje. Znam da može da izgleda da sam škrt u nabrajanju potreba, da je lista istinskih potreba mnogo duža, ko primer da je gledanje televizijskog dnevnika potreba i slično. Primer je neslučajno odabran, ko nema ustaljenu naviku da gleda pomenutu televizijsku predstavu može lagano da poveruje da to ipak nije potreba a pri tom verovatno da se seti nekoga od svoje rodbine, prijatelja, poznanika… ko redovno upija svaku epizodu, koji je verovatno već prečuo da to nije potreba niti moranje, a sve liči da su ništavne šanse da to ikada čuje.

Kako funkcioniše društo? Po nekom modelu, recimo, primer, da postoji vlast nad društvom koja odlučuje šta će ko da radi, da postoji moć koja je merljiva novcem. Model navedenog primera je tek jedan model, naveden kao neki koji je u ovom trenutku najlakše prepoznati. Kako nije jedini, ah, postoje i drugi, recimo, da ljudi dele svoj rad i proizvode rada. Da se primetiti da i u prvonavedenom modelu takođe ljudi rade i da se nešto proizvodi i na neki način deli, ali da postoje i neki pojmovi koji bi, verovali ili ne, mogli biti i suvišni (vlast, moć, novac). Zapitajte se – mogu li biti suvišni?

Postoji jedna pesma koju shvatam vrlo doslovno, bukvalno, zamisli… slobodni prepev:

Zamisli

Zamisli da nema raja,
lagano je pokušaš li.
Nema pakla niže nas,
samo nebo iznad nas.
Zamisli da svi ljudi
žive za danas…

Zamisli da nema zemalja,
nije to baš-baš teško.
Nema za šta ubiti niti mreti,
a nema ni religije.
Zamisli da svi ljudi
žive život u miru…

Moš kasti da sam sanjar,
ali nisam jedini.
Nadam se da ćeš nam se jednog dana pridružiti
i da će svet biti kao jedan.

Zamisli da nema posedovanja,
pitam se, možeš li?
Bez potrebe za pohlepom i gladi,
bratstvo ljudi.
Zamisli da svi ljudi
dele celi svet…

Moš kasti da sam sanjar,
ali nisam jedini.
Nadam se da ćeš nam se jednog dana pridružiti
i da će svet da živi kao jedan.

Zamisli, bukvalno – nema: raja i pakla, zemalja, ubijanja, religije, posedovanja, pohlepe, gladi… Moguće li, makar nešto?

Najmanja matura

Slučaj curenja testova za “malu maturu”, za nešto što bi ispravnije nazvali prijemni za srednju školu, dobio je novi obrt – za upis u srednju bodovaće se samo uspeh u školi i na takmičenjima, dok se kompromitovani testovi poništavaju i njihovi rezultati se ne pridodaju za rangiranje pri upisu.

Mala je matura sada još manja

Ovakvo razrešenje poklapa se glasom nekih od revoltiranih kriminalom, korupcijom i netransparentnošću procesa polaganja “male mature”, koji su tražili da se testovi ponište i da se za upis vrednuje samo uspeh u školovanju. Pitam se da li su zadovoljni sada kada je taj glas poslušan?

Ako ovo predstavlja dobro rešenje onda se mogu pojaviti i druga pitanja:

  •  Zbog čega su se deca spremala za testove? Za prijemni sigurno nisu, jer imamo situaciju da nije bitno da li je test rešen izuzetno ili prilično traljavo. Da ne nabrajam dalje zbog čega nisu, pitanje beše zbog čega jesu, jedino što na to još nemam smislenog odgovora, u nadi da će isti moći da se čuje, čekam…
  • Zbog čega uopšte testovi? Ukidanjem testova oslobodilo bi se i nešto novca budžeta koji se inače troši na njihovu pripremu i organizaciju, štampu izvesne količine papira, pa taj papir puta 3 da bi obezbedili izvlačenje kombinacije za polaganje, pa štampu još ponešto papira za šverc grudnjaka i dilovanje na ulici.

Pratim priču pomalo duže, šta se tu govorka, o kvalitetu samih testova. Ranije je bilo primedbi da su testovi previše laki, te kao takvi i ne previše korisni za pozitivnu selekciju. Ali i tome vreme prolazi, nasleđuju ga ocene da đaci daju slabije rezltate na novijim testovima. Tome uzrok mogu biti ili neobrazovanija deca ili teži testovi. U ovom slučaju cenim da su ipak u pitanju teži testovi, u čiju pripremu je uloženo stručnog rada i iskustva na prethodnim generacijama, sa zadacima različitih težina koji omogućavaju nivelaciju rezultata i čine da test predstavlja instrument provere znanja.

Školstvo u celosti svakako nije za pohvalu. Setimo se prakse da se svečani dan početka nove školske godine obeležava štrajkom, deca u klupama sede tokom skraćenih časova i pilje u frustrirane nastavnike, koji se proleterski zbijaju u nadi za povišicom, ili već uspešno hvataju tekuće vreme i prodaju usputne knjige i časopise i obezbeđuju odličan procenat učešća za ekskurzije. Deca su tu često u drugom planu. Šta da se radi, zna se ko je stariji, sve ima svoj red.

I nastavnici su na kraju samo ljudi, a koliko nastavnika – toliko ćudi. Neki su veseli, drugi su strogi, treći popustljivi, neki povodljivi, teže ili lakše potkupljivi, dosledni ili ne, fokusirani na decu ili posao ili pare ili seks ili ne… Postoji i čuveni arhetip, poznat po izjavama poput “Bog zna za 5, ja eto za 4, tako da ti najbolje moš za 3!”, takozvani nastavnik čika bog u malom. Tako je vrlo realna situacija da se zateknu dva nastavnika istog predmeta u istoj školi a da im ni približna ne budu osnovna merila rada – ocene đaka i njihovo znanje.

U celoj ovoj priči… Ciljam na to da je ocena vrlo relativna u odnosu na znanje učenika: ko se ocenjuje – ko mu je otac a ko mati, ko ocenjuje – nastavnik vaki ili naki, gde – u kojoj školi i kom mestu, kada – da li je upravo stigla plata ili opet pada kiša, zašto?

Iz cele ove priče… Polaganje testova je izgledalo kao fina kompenzacija za nepouzdanost vrednosti ostvarenog uspeha, zrno utehe. Sada ostasmo bez toga. To je veliki hendikep za kompletnu generaciju. Svaka korupcija koja se desila tokom njihovog školovanja sada dobija na punoj snazi, test je bio prilika da se ublaži.

Kad već pišem, voleo bih… Voleo bih da istraga oko ovog slučaja ne stane na tome da “eto našli smo grudnjak i testove u stanu”, nego i ko je mastermajnd cele afere, kao i gde je sve kompromitovani test uspeo da stigne, ko ga je dilovao, ko ga kupovao i dalje fotokopirao, skenirao i postavljao na fejs. Makar nešto od toga.

Interesuje me koliko je ljudi dotaknuto direktno tom pričom, ko je sve bio u prilici da vidi i koristi test pre no što je za to došao trenutak. Nasuprot ove brojke stoji brojka svih nepravdi tokom školovanja cele generacija, stoji svaka konačna ocena koja je viša ili niža no znanje koje ona predstavlja. Ko je tu koga nadigrao?

Loto statistika Director's Cut Extended Edition

Da podelim štogod – prepisao sam nešto podataka loto statistike sa sajta lutrije i objedinio u jednu tabelicu koja je sade javno podeljena. Slobodna je da se čita, deli dalje i izvozi u druge formate, te da se potom kreiraju kakvigod grafikoni.

Odnos uplate za loto i fonda za sedmicu tokom ovih 7 godina

Odnos uplate za loto i fonda za sedmicu tokom ovih 7 godina

1 od 4 od 7 od 39 (Loto ti tata :-)

Kad se igra Loto – da li neko sigurno dobija? Pa sad…

Postoje pravila igre, gde se o dobicima govori u članu 19, da se dobici isplaćuju iz fonda koji iznosi 50% od uplate. Kome drugih 50%? Hehe, deluje da je lepo biti Organizator. Međutim…

Tamo se kaže da se dobitak od 3 pogotka nagrađuje cenom jedne kombinacije… E sad, ako pretpostavimo nešto naizgled čudno – da svi igrači, svih 100%, odigraju samo kombinacije koje pogađaju tačno 3 od izvučenih 7 brojeva – to znači da bi sve kombinacije bile dobitne i da bi po računici o iznosu dobitka trebalo da se isplati 100% od uplate… a rečeno je da je fond 50%, je li??? E, a ima još bolje ;-)

Za dobitak od 4 pogotka iznos nagrade je cena 10 kombinacija… Pa uz iste pretpostavke, da svi odigraju uz dobitnu četvorku, dolazimo do toga da bi Organizator imao da isplati za sve četvorke 1.000% (hiljadu posto) od uplate!

1-4-7-39

1-4-7-39

Hajde da se igramo igre Loto. Cilj je da što više nas odigra ista 4 broja u svojoj kombinaciji, te da vidimo šta će se veselo desiti kada se izvuče naša četvorka.

Koja su to 4 broja?

Jes, pa mogla bi da budu bilo koja među tih 39. Baš zato, neka to budu:

  •   1 – prvi je, predvodi dobitnu kombinaciju, a znači i mnogo toga, više o tome neki drugi put ;-)
  •   4 – mi hoćemo da osvojimo četvorku, jer četiri su strane sveta i 4 godišnja doba, a i dobra je fora za igru
  •   7 – a hteli bi i sedmicu, jel, hehe, jeste, toliko se brojeva izvlači, a i sedam je dana u nedelji i 7 patuljaka i samuraja
  •   39 – nešto i za kraj, toliko brojeva ima, taman 3 puta 13

Loto 7 od 39… pa malo proširimo “1 od 4 od 7 od 39”

Monty Hall paradoks – interaktivni demo

Koza

Monty Hall problem javlja se prilikom izbora nagrade u televizijskoj emisiji. Scena predstavlja troje zatvorenih vrata. Zna se da iza jednih stoji vredna nagrada (novi ekstra gigili mega turbo prestižni auto), dok preostalih dvoje čuvaju utešnu ili čak uvredljivu nagradu (iz nekog razloga to behu koze). Učesniku se nudi da odabere jedna vrata od troje, ono što vrata kriju biće mu nagrada.

Nakon izbora, dolazi do obrta i postaje zanimljivo… Voditelj, kome je poznat raspored koza i kola iza vrata, otvara jedna vrata, ali ne ona koja je učesnik odabrao, i pokazuje da iza njih stoji koza. Učesniku se sada postavlja novi izazov – može da ostane pri prvobitnom izboru ili da odabere druga zatvorena vrata. Šta mu je da čini?

Ovo je demonstracija – interaktivni test opisane situacije. Tri kvadratića predstavljaju troje vrata. Klikom birate jedan kvadratić. Izbor će biti obeležen bledo zelenom bojom, a istovremeno će još jedan kvadratić biti obojen bledo crevenom, što predstavlja otvorena vrata iza kojih je koza. I – vreme je za drugi krug izbora, između samo dva kvadratića – već biranog bledo zelenog i preostalog belog. Nakon klika izabrani kvadratić se u potpunosti otkriva i menja boju u zelenu (osvojena kola) ili crvenu (koza). Ispod kvadratića videćete i statistiku o broju izmena odluke (switches), broju osvojenih nagrada (wins) i broju ponavljanja (plays). Test može da se ponovi klikom na dugme (play again).

Zanimljivo je da većina ljudi ne uspe da intuitivno primeti značaj ponuđenog drugog izbora, ostajući u uverenju da podjednaku verovatnoću osvajanja nagrade ima u obe ponuđene mogućnosti (zadržavanje prvobitnog izbora ili izmenom odluke).

Demo može da bude od pomoći da eksperimentalno primetimo koji izbor nosi bolju verovatnoću… Primera radi, testirao sam sa strategijom zadržavanja odluke i desilo se da sam od deset pokušaja ostvario pet pobeda. Ha, taman u prilog da je verovatnoća zadržavanja i zamene jednaka. Verujte, beše to tek početnička sreća :-)

Simulacija sa velikim brojem ponavljanja, recimo milionče, pokazuje jasno da od tri ponavljanja u dva slučaja zamena nosi pobedu. Takođe je sve ovo i lepo dokazano matematički, ostaje još samo da se u sve poveruje.

Generalizacija problema može da pomogne u razumevanju. Neka umesto troje vrata, na sceni ih je mnogo veći broj (opet milion). I opet iza jednih stoji auto, a iza svih preostalih mnogo – koze. Kolika je verovatnoća da učesnik pogodi vrata sa autom? (mala)

Nakon izbora vrata, voditelj otvara mnogo vrata iza kojih sve same koze, ostavljajući učesniku da bira između svega dvoje zatvorenih vrata – onih koja je prvobitno izabrao i još samo jednih neotkrivenih. Kolika je verovatnoća da auto stoji baš iza tih drugih vrata? 50% ili malo više?

Evo još jedne demonstracije, sa većim brojem ‘vrata’. Ne milion, ali da 42.

Ovde već nisam uspeo da iz deset zadržavanja ostvarim pet pobeda. Ko uspe, čestitke unapred ;-)

BoxUp novi nivoi i novine

Logička igra BoxUp ima novosti, koje se uglavnom poklapaju sa najavljenim izmenama.

Primenom ovih izmena zaokružena je konceptualna zamisao funkcije igre.

Jedan od novih BoxUp nivoaRegistrovani korisnici mogu da kreiraju nivoe korišćenjem editora, a svi posetioci stranice igre u prilici su da igraju i nove nivoe, pored prethodno postojećih 17. Registracija je nužni korak u obezbeđivanju autorstva nivoa, a nudi i korišćenje ličnih statistika, kao i trajno čuvanje podešavanja opcija igre. Neulogovani posetioci takođe mogu da menjaju parametre, ali to ostaje zapamćeno tek na nivou pojedinačne posete stranici.

Razvoj postojeće verzije će se nastaviti, ali samo kroz uvođenje anketa za ocenu nivoa, dodavanje opcija za parametre učitavanja i dijaloge, kao i ispravljanju mogućih grešaka.

NAJAVA: Počinje razvoj nove verzije igre, koji prati viđenje da je ona tek deo sajta. Razne funkcionalnosti, koje su trenutno direktno vezane za BoxUp, biće nezavisne i činiće interfejs koji mogu da koriste i druge igre sajta. To je put kojim se ide.